Nostalgija

Tiha patnja duše

Nostalgija je tajna koju je teško odgonetnuti. U njoj su sklupčana jaka i upečatljiva osećanja i sećanja na neke lepe trenutke, drage osobe ili rodni kraj, pa seta koja se useljava u dušu nije ni neprirodna, ni neočekivana

Zimovanja i letovanja nisu samo dani odmora, prepuštanja lepim izazovima i prikupljanja energije za životnu svakodnevicu u koju se vraća. Odmori su i vreme u kojem se stvara i klica nostalgije, čitava galerija emocija, uspomena, utisaka i slika koje ćemo poneti kao suvenire. Čak iako se desi da takvih suvenira ne bude, možda će nas akord neke pesme potsetiti na davnašnje, neke lepše odmore, a mirisi i slike nekog bajkovitog predela na rodni kraj.

Preplaviće nas tada osećanja - setna, radosna, tužna, melanholična, jednom rečju, naći ćemo se u naručju nostalgije.

Ako iko zna šta nostalgija zaista znači i koliko su jaka osećanja koja su u njoj sklupčana, onda su to svi oni koji su napustili domovinu i kao imigranti nastavili život daleko od svega što su voleli. Nostalgija je reč koja se najčešće čita u njihovoj elektronskoj pošti, bez obzira koliko da su dosegli snove koji su ih odveli na daleke puteve. Isto su pisali svojima u domovini i oni koji su se mnogo godina i decenija pre njih otisnuli u dalek svet.

Nostalgična osećanja u sebi nosi i akademik dr. Dušan Kosović, psihoanalitičar, uvaženi član američkih Akademija za psihoanalizu, kliničku psihijatriju, medicinu i pravo, njujorške i crnogorske Akademije nauke i umetnosti. Nostalgija je u njemu, ali on je razume i tumači i kao dobar znalac tajni ljudske duše.

U knjizi Miloša Jevtića "Na istoj obali" opisuje ovo osećanje kao tajnu koju je teško pouzdano odgonetnuti:

- U čitavom spletu emocija koje žestoko pulsiraju mnogi vide samo ganutljivu sentimentalnost i gotovo kičersko prenemaganje. Meni takva stanovišta nisu bliska. Sklon sam da u nostalgiji prepoznam i plemenitu osećajnost i dramatično traganje za svojim korenima, kaže dr. Dušan Kosović. - Primetio sam ne malo došljaka u Ameriku koji prikrivaju takva osećanja kao da se radi o defektu adaptacije na uslove u novoj sredini. To je gluma i nepotrebna laž. Besmisleno je da čovek skriva to što tako snažno oseća. Za ovakvu osećajnost nije odlučujuća školovanost i obrazovanje, već samo osećanja koja čovek nosi u sebi. A tuga koja se useljava u ljudsku dušu nije ništa neprirodno i neočekivano.

Kao posebno izražen fenomen, ali i psihološki problem, nostalgija prati sve one koji se sele iz jedne zemlje u drugu. Ponekad je toliko jaka da blokira čitavo biće i takvo stanje može da traje godinama.

- Dešava se da se ljudi koji su jedva čekali da napuste domovinu ne pripreme za ono što ih čeka. Ne uče, recimo, jezik zemlje u koju odlaze, niti znaju bilo šta o kulturi i životnom stilu okruženja koje ih čeka. Nepripremljeni i bez potpunih i pouzdanih informacija, obično doživljavaju teške traume. Kao nesavladiv teret pada im i to što u novoj sredini nikoga ne poznaju, nemaju kome da se obrate za pomoć, da se povere, da porazgovaraju, makar onoliko koliko su to činili sa komšijama u domovini - objašnjava dr. Dušan Kosović.

Medju prekookeanskim pacijentima uvaženog akademika čitav je niz emigranata različitih generacija i njihove muke zbog nostalgičnih osećanja bivale su različite:

- Interesantni su ti procesi adaptacije imigranata. Najstariji imigranti sa prostora nekadašnje Jugoslavije došli su u Ameriku još u 19. veku. To su obično bili mladići bez porodica i bez, kako se to kaže, prebijene pare u džepu. Radili su najteže poslove u rudnicima i fabrikama, jer je reč o ljudima bez škole. Na svojoj su koži osetili šta znači biti bez obrazovanja i nesebično su ulagali napor da školuju svoju decu. Njihova psihološka vezanost za rodni kraj bila je veoma izražena, pa su ga - svesno ili nesvesno, idealizovali, što njihova deca nisu mogla da shvate, jer roditeljsku domovinu nisu ni poznavali - kaže dr. Dušan Kosović.

Sledeća generacija imigranata u "obećanu zemlju" došla je posle Drugog svetskog rata i njih su pratili su drugi problemi. U najvećem broju to su bili bivši oficiri, pravnici i ekonomisti koji su, bez obzira na obrazovanje, takodje završavali u fabrikama u kojima su radili uz polupismene radnike.

- Potpuno nerealno, očekivali su da će ih Amerika prihvatiti kao heroje i žrtve komunizma, ali to se nije dogodilo - kaže dr. Dušan Kosović. - Dodatnu teškoću predstavljala im je okolnost što su mahom bili odvojeni od svojih porodica i supružnika. Ta odvojenost učinila je svoje, pa i kada bi se porodice kasnije spajale, dolazilo je do nerazumevanja i teškoća.

Poslednja generacija useljenika na dalek put je krenula motivisana ekonomskim razlozima. Po pravilu visokoobrazovane osobe, uspevali su da nadju posao u svojoj struci, brzo su napredovali i kod njih nije bilo velikih problema ni sa adaptacijom, ni sa nostalgijom.

- Oni su često putovali po svetu i lako su se integrisani u društvo koje ih je oberučke prihvatilo zbog njihovih ličnih i profesionalnih vrednosti. Kada povremeno odu u domovinu i vide u kako žive njihove familije, nekadašnji dugovi i komšije, brzo se izleče i od nostalgije i od sentimentalnih osećanja - kaže dr. Dušan Kosović. I govori o još jednoj specifičnoj grupi emigranata - "pticama selicama":

- Upoznao sam dosta onih koji su se, nošeni nostalgijom, često vraćali u domovinu čim bi zaradili malo novca. Kada ga potroše, a ne uspeju da ga ponovo kod kuće zarade, brzo se ponovo vraćaju u Ameriku. Psihološki, ta grupa imigranata godinama živi "iznad okeana", ni tamo, ni ovamo, bez pravog osećanja pripadnosti i sigurnosti. Kod njih, ali i kod svih drugih, nostalgija je osećanje i stanje koje može da traje i čitav život - objašnjana nas sagovornik.

Po njemu, najbolji lek za "lečenje" nostalgije su odlasci i odmori u starom kraju, u onim mestima stalne čežnje:

- Ako ima radosti u tom povratku i okrepljujuće utehe, to bi trebalo razumeti kao vid individualne strategije u kompleksnom i uvek neizvesnom umeću življenja, kaže na kraju ove nostalgične priče akademik dr. Dušan Kosović.

IZVOR